Izabela Mesaroš: „Trčanje je aktivnost bez koje bih teško zamislila svoj život”

Do 7. Subotičkog polumaratona ostalo je još tačno 18 dana. Kako se približavamo 25. avgustu, tako smo sve bliži kraju razgovora sa našim dosadašnjim pobednicima, koji su obeležili naše dosadašnje trke. Pre nepunih godinu dana, na ulicama Subotice trijumfovala je i naša sugrađanka Izabela Mesaroš, koja je bila najbolja u ženskoj konkurenciji na prošlogodišnjem, 6. po redu Subotičkom polumaratonu.

Izabela nam na početku razgovora otkriva da ju je gubitak oca, koji joj je veći života bio trener i podučavao je stonom tenisu, kroz godinu dana spontano, polako približio trčanju. „Trčanje kao sport sam do tada praktikovala sporadično, radi kondicije i iz jednog gubitka se izrodila jedna nova ljubav koja me je preuzela i obuzela svu, te sam na kraju okačila reket o klin i zatrčala se u nepoznato”.

Prema njenim rečima, pored benefita u vidu odlične kondicije trčanje joj je donelo mir, dalo priliku da bolje upozna sebe, ulilo hrabrost i probudilo radoznalost da ispituje sopstvene granice. Ukratko, trčanje smatra sportom koji posle svakog treninga donosi pravu kombinaciju hormona koji je čini ispunjenom. „Pitanje žrtve je pre svega pitanje cilja. Ukoliko ciljeve postavljate na granici svojih mogućnosti, što je moj slučaj, onda su žrtve velike, ali bi nagrada kojoj se nadate trebalo da bude srazmerna. Na sreću, neko sam ko uživa u samom procesu, u treningu, te mi za motivaciju nije neophodno konstantno učešće u trkama. Uspevam da nagradu za žrtvu dobijem maltene na dnevnom nivou, kroz treninge. Ipak, povremeno mi teško padne što se zbog kondicije odričem poslastica poput palačinki koje obožavam. Dodala bih da, ukoliko pričamo o vrhunskim rezultatima u bilo čemu, smatram da balans ne postoji. Bez žrtvovanja, jasnog plana, discipline i posvećenosti nema objektivno dobrih rezultata, čak ni ukoliko ste vanserijski talenat”.

Za našu sagovornicu trčanje predstavlja spoj fizičke i mentalne snage, jer kako objašnjava, telo se trenira, prilagođava na duže distance i veće brzine, a to prilagođavanje mora biti propraćeno i mentalnim treningom. „Ilustracije radi, verujem da najveći deo nas trkača na trkama pa i treninzima, prolazi kroz faze od „lako ćemo” do „šta, još 300 m do kraja?! Neću izdržati!”. Ovakve krize pobeđuje glava, a ne telo. Odlično je ukoliko u tim situacijama možete da se setite da skrenete pažnju sa staze ispred sebe i pogledom pređete okolinu, druge trkače, kako biste skrenuli fokus sa muka kroz koje prolazite, a mislim da ovo skretanje fokusa ima čak i naučno uporište. Pomaže i vizualizacija prolaska kroz cilj”.

Kada je reč o Subotičkom polumaratonu i samoj organizaciji takmičenja, Izabela ima samo reči hvale. „Smatram da je organizacija bila dobra, a da je jedinoj zamerki koja je vezana za satnicu, na odličan i demokratski način – glasanjem na društvenim mrežama udovoljeno, pa upućujem pohvale organizatorima jer imaju sluha za kritike i brzo deluju”. A, prošlogodišnju trku, na kojoj je i trijumfovala smatra posebnom, pogotovo što je trčala po prvi put. „Trčati u rodnom gradu, videti većinu kulturnih i istorijskih znamenitosti iz te perspektive uz podršku i usklike sugrađana, pri čemu posebno moram da naglasim podršku komšija u naselju „Tokio” koji navijaju tako da vas preplave emocije, uhvati jeza i stvori se odgovornost da se borite još jače i na kraju trke zagrliti mamu, e to je nešto posebno”.

Izabela ističe da je Subotički polumaraton važan za naš grad iz nekoliko razloga. „Prvo, zbog toga što je mnoge Subotičane podstakao da rekreativno počnu da trče, kako bi u njemu učestvovali, zbog toga što predstavlja odličnu promociju za grad u turističkom smislu, jer pruža priliku da učesnici vide grad taman u meri da ih zaintrigira i da ga nakon trke dodatno istraže, ali i zbog toga što nam daje priliku da jednom godišnje ugostimo neke od najboljih trkača i trkačica u Srbiji, što bi moglo da motiviše i neke buduće naraštaje da se oprobaju u trčanju”.

Svima koji se možda ne usuđuju da potrče, a žele, ili ne znaju kako da to učine, naša sugrađanka poručuje da ne oklevaju, već da se prijave koliko danas i da počnu sa treninzima. „Nalet adrenalina koji će osetiti kada trka krene će već sam po sebi biti nagrada za prijavu i pripremu. U zavisnosti od toga koliko ste fizički spremni, pripreme treba početi postepeno. Trčite lagano, uživajte u sunčanom danu (ne u podne, preklinjem vas), u mirisu lipa na koje miriše pola Subotice (dođite da ih osetite na polumaratonu), pozovite prijatelja da vam se pridruži, otrčite kilometar više nego juče, otrčite kilometar brže u odnosu na pre dve nedelje. U trčanju se pre svega takmičimo sa sobom. Obuti patike, potrčati, pokušati da budemo bolji nego prethodni put, to je ono čemu treba da težimo. Ako ste imali naporan dan, došli ste kasno sa posla i ne trči vam se, ali ipak odete da trčite, već ste pobedili. Pobedili ste onog sebe koji je imao otpor i dilemu. Neka trening bude slabiji, ali niste odustali. Ponovite ovakvu naviku nekoliko puta i garantujem vam da ćete uskoro postati zavisnik od trčanja. Stagnacija, usponi i padovi u formi, to su sve stvari na koje se odmah treba pripremiti jer su neizbežne. Ali, momenat kada prekoračite „finish line” je posebna priča. Tada se osećate nepobedivo. Trčanje je specifično po tome što je sva zasluga vaša. I zato, kada završite trku, potapšite sebe po ramenu, odajte sebi priznanje i imajte vere da ćete od tog trenutka biti otporniji i spremniji na sve što vam se nađe kao prepreka na putu kroz život. Savet je svima da ne odustaju, da već pre trke „odigraju šah”, odnosno razmisle unapred, smisle pozitivne parole i imaju spremne odgovore kada nastupi težak deo trke i preispitivanje u vidu pitanja „šta mi je ovo trebalo”, jer je u nedostatku kiseonika ponekad zaista teško videti perspektivu i biti kreativan i racionalan. Dakle, uvek je opcija da odustanemo, ali hajde da pre trke nađemo odgovor na pitanje „zašto da nastavim?”. Zaključujem sa tvrdnjom da je trčanje aktivnost bez koje bih teško zamislila svoj život. Ono mi je otkrilo nove horizonte i pružilo da se osećam slobodno i neukrotivo kao Bela griva”.